ЧУДНО ТЕЛО
Чудно месо моје
загризло си простор
ко' да од рођења
тек сад доиста јеси
Протегљаста жмуто
уз јаство срасла
не дајеш ваљда једина
укус себе што имам
Јесам ја и глас
који о теби збори
немоћан да се сетан
поново с тобом сроди
ПЕСМЕ II
Мада референцијална функција опада у лирској поезији „првог лица“, у којој је заступљена и емотивна функција,
референцијално је присутно и у мојој другој збирци песама,
али тропизам, преносно значење не влада свуда. Бар у половини песама теме су битнија егзистенцијална стања у непренесеном смислу.
Истраживање јаства чинило се најдостојнијом
темом поезије, по искуству крајње личном, а по претпоставци ипак интерсубјективном и несумњиво метафизичком.
Песме II су нешто дуже, али су и оне још увек кратке,
с тим да краткоћа у овој збирци није циљ као у претходној. И овде је стих невезан, а разноврстан метар је постављен на основу осећаја.
Ни у овој збирци не поводим се за
претераном музикализацијом песме, која би одвела ка пренаглашавању фоничких почела – метрике, ритма и мелодије - а занемаривању значења.
Остао сам при томе да семантички
бесмислена песма не постиже ни музички квалитет. Напоредо са писањем „чисте“ поезије, у то време сам делао и у области воковизуела,
тако да ме нису распињале жеље за
домашивањем звучних или визуелних својстава у вербалној поезији кад сам већ био кадар да то остварујем у другим областима. Отуда, пишући чисту поезију,
нисам посезао ни за каквим графичким решењима. Чак ни за најједноставнијим, рецимо, за опкорачењем – непоклапањем синтаксичке целине с метричком.
Настојао сам да остварим уравнотежене пропорције значењског, звучног и обликовног без искорачења из књижевности.
Најчешће из разлога чувења стварног звука неке од песама треба читати наглас, а у случају песме Утихнуће – песму треба наглас прочитати
да би се чуло када песма престане да звучи.
Међутим, ни овај захтев не представља искорачење
изван средстава поезије, будући да је звучност иманентна и поезији, а не само звучној поезији. Мене звучна поезија није фасцинирала својим лишавањем семантичности,
јер, у сагласности с претходно изнесеним гледиштем
сматрам да та поезија губи самосталност тиме што се осамостаљује од онога у чему баш и лежи њена самосталност – од семантичности.
Звучност је незанемарљива компонента поезије. Чак и приликом немуштог читања, потребно је ослушкивати унутарње звучање песме. Поред унутарњег звучања,
треба се старати и о темпу одвијања песме. И када се песма чита „у себи“, темпо тог читања мора одговарати темпу њеног изговарања.
Рекао бих да је већа брзина читања допустива тек у прози, где значење и фабула играју важнију улогу.
Владан Радовановић: ПЕСМЕ II, Чудно тело, 1959.
