ДАН ЧЕТВРТИ / 1
а

Опет морам на спавање. Сви смеју да
седе, само је не. Бој-ка, рој-ка, вој-ка.
Степенице су превелике. Кад будем као
чика Бојка, и ја ћу имати велике ноге. Не
волим собу на спрату. Чим Ма упали
светло, зид је жут а окно црно. У соби
једино радо гледам црвено око на
златном полилеју. Нека се Ма мучи, нећу
јој помоћи да ме свуче. Бићу љут на њу
све до сутра. Одлазећи, она отвори врата
и на жутом зиду бледо се оцрта и светло
из ходника. Пошто Ма угаси црвено око,
квадрат светла из ходника се појача.
Спавај лепо – каже Ма и, док за собом
затвара врата, тмина из угла собе појури
и збрише светли квадрат. Тама је веома
хитра. Увек је спремна да из кутака собе,
кроз пукотине великог ормана и вратанца
пећи покуља и све испуни. Треба да
заспим. Што пре заспим пре ће сутра.
Ујутро ће бити боље него сад. Иако се
трудим, вечерас никако не умем да
заспим. Гледао бих кроз прозор, али
стрепим да се изненада не укаже нека
ђаволски искежена глава. Уопште, глава
без тела је ужасна. Не мора ни да
изгледа страшно, па је страшна већ зато
шта је сама. Заправо, брујање које
долази с неба смета ми да заспим.
Осмелим се и погледам. Ни о чем
обешен, с неба виси блистав полилеј и
бруји. Прети да падне ако не сиђем и
ухватим га, али пашће и ако се одвојим
од прозора
б

Жао ми је, али морам да га водим на
спавање. Гледа ме молећиво и виче
„само још мало“, а очи му се не виде
колико је поспан. Пењући се испред
мене, овлаш додирује зид, а главица му
после сваког једва савладаног басамка
заклима као у гугутке. Пољубила бих га у
ћубу, али знам да је љут и да би га то још
више наљутило. Намерно се држи
укочено, као дрвени лутак, док га изувам
и пресвлачим. Још ме око тишти откако
ме је пре неко вече случајно захватио
прстићем по беоњачи.
-Спавај лепо. Угасим светло и лагано
затворим врата. Мало ме гризе савест
што га остављам самог у мраку, а ја идем
у осветљену трпезарију, у друштво, али
мора да се навикне да спава сам.
Силазећи, све више тонем у жамор и
дувански дим.
-Је ли заспао? Мирко ово пита иако зна
да Марко није могао заспати тако брзо.
-Сила је он! Бојка се громко смеје – и на
Марка више нико не мисли. Мирко
наставља да доказује како нас искуство
учи да Немцима не треба веровати. Бојка
скреће пажњу на све чешћа прелетања
авиона. Један баш сад бруји кроз ноћ.
Одједном, нешто тресну напољу и разби
се у парампарчад. Неуобичајено за нашу
тиху улицу.
-Шта то би? Повиче Мирко и крене ка
вратима.
-Као да се неко грдно стакло сру-
БИТИ (одломак романа)
Услед уравнотеженог али веома заоштреног присуства и звучно-обликовне и значењске компоненте, не може се тврдити да је проза сложенија од поезије. Прихватљиво је једино да је проза усредоточенија на фабуларно него него на звучно-обликовно. Мањак поетске функције надомештен је у мојој прози сложеношћу у конструкцијама које произлазе из артикулације фабуларног. Временску димензију, која у прози долази до изражаја и омогућује фабуларно, представио сам помоћу простора странице на другачији начин од уобичајеног следственог, примењиваног и тамо где збивања теку паралелно.
Роман Бити почео сам да пишем још 1966. године и још га нисам завршио. Један од разлога тако дугог периода писања романа јесте тај да сам желео, односно – желим – јер роман још није завршен, да обухватим живот једног човека од рођења докле сећање сеже, до пред смрт докле се још може писати, промене и у животу неких других људи, промене света у којем живим а колико ја о томе знам и, најзад, претпоставке о стању оносвета. Други разлог тако дугог писања јесте сложеност ткива романа. И овде је уведен музички принцип полифоне градње као и у Одласку, само на други начин. У одласку вербална полифонија се остварује, звучи, у реалном времену, док је у роману она графички предочена и графички реална, али се мора сазнавати претежно сукцесивно. У роману сам искористио простор наспрамних страница за представљање четири паралелна временска тока, при чему се у левом ступцу леве странице бележи ток свести и говор главне личности у првом лицу, док десни стубац исте странице насељавају ток свести и реплике неке друге особе, или других личности, такође у првом лицу. У тренуцима просторно-временског обједињења и додира одзвањају реплике дијалога у оба напоредна тока. Леви стубац десне странице посвећен је надлокалним збивањима, догађајима од којих се исплиће историја човечанства, људског „свевидећег ока“ и сведока истините историје а не историје победника. Часовник човечанства је успоренији, истовременост је релативнија и теже мерљива. Крајње десно тече – ако тече – космичко време. Осим опадања брзине времена и упосебљености догађања, слева удесно опада и „температура“ језика. Паралелизми у поезији у ритму, метру, слику, неким фигурама – у ствари и нису паралелизми, јер код њих није посреди напоредност него накнадност, повратак истог или сличног у следу. У прози се то враћање остварује помоћу средстава која сва спадају у причу, али се тиме почну истицати као захвати обликовања. Док се у прози враћања углавном збивају сукцесивно, ја сам их учинио и реално паралелним. Исти догађаји збивају се готово истовремено у различитим токовима, остварујући тако резонанце које играју значајну улогу у обликовању. Могло би се оправдано приметити да се паралелизам четири тока не може перципирати као такав, јер смо кадри да читамо само један од токова. Иако би таква примедба била умесна, тај паралелизам збивања ипак је предочен, стоји као знак, веза је прегледнија, а поред тога је и технички је изводљивији тренутни скок из ступца у стубац него неколико страница унапред и уназад. Овде се, изгледа, визуелни распоред и организација прокрадају у знак, али то још увек не изазива прелазак у воковизуел, јер се таквим интервенцијама не граде препознатљиви именовани облици који поседују значење, него се учествоје у артикулацији приче у времену. И поново је Растегорац добро запазио да као што сам у Пустолини „пронашао положај између поезије и прозе“ тако у овом роману желим да постигнем „синтезу прозног и драмског текста“.
П
О
Ч
Е
Т
А
К
Владан Радовановић: Бити, роман (одломак), 1966 - ?