ЛЕТ У ПЕЋИНИ
Ни за општа места свих снова – лебдење и летење – не може се знати је ли нека генетска информација, атавистичко сећање,
или је данак нашој жељи да поседујемо својства која немамо, да будемо што нисмо?
Пролазим покрај стена у високо засвођеној пећини. Искрсне широк јарак који прескочим задивљујуће лако.
Доскочим до друге стране иако сам усред прескока накратко помислио да се вратим. Сад треба да се преко воде пребацим на онај остењак.
Скочим и – док сам још у ваздуху – осетим како се нека лака, витка плава девојка ухватила за мој ранац.
Обећам јој да ћу је пребацити и на ону још удаљенију стену. Обухватим њено тело испружено као за пливање и залебдим.
Очекујем да ме упита како ја то чиним, али она ништа. На пола пута видим под собом човека у грчу, забачене главе, како лежи плитко под водом.
Ваљда због тог призора мало у прелету застанем, јер девојка упита: Шта је? Нешто не иде? Наставим да лебдим ка следећем острвцу,
а већ видим да се иза њега узбрдо и надалеко протеже вода под суженим сводом пећине. Ово већ заиста постаје заморно!
Владан Радовановић: Лет у пећини, 8.8.2004, акрилик, текст.
