Записивање снова је мој најранији (1953) вид бављења вишемедијском синтезом која се не надахњује спољашњим узором него оним датим у самом доживљају.
Изабрао сам да та активност траје целог мог живота.
Помоћу слике, записаног звука и речи покушао сам да што тачније представим призоре и смислове стопљене у ониричком стању свести. Због временске димензије,
снове сам понекад уређивао у виду кратког стрипа (Небеска спремачица, 1980) или као својеврстан објект (Девојка која стари, 1956).
Осим у изузетним случајевима,
снове иначе нисам користио као идејну подлогу за градњу уметничких дела било које врсте. Такође, сновне синтезе су испољене без интервенција
осим оних које намеће само испољавање помоћу језика и ликовних техника. Неоспорно, на изобличавање снова утичу и заборављање детаља као и
неизрецивост појединих околности сна. Посебну лепоту налазим у неочекиваним обртима „логике“ сна коју је тешко подражавати.
Будући да својим свесним одлукама готово не упливишем на смисаоно-визуелно-звучни развој сна, верујем да моје снове измаштава други стваралац у мени.
Сматрам да умањење мога свесног одлучивања у обликовању снова умањује и степен мога ауторства.
