ЦРТЕЖ БРАНКА МИЉКОВИЋА
Сан спроводи произвољно спајање извесних способности са извесном личношћу која иначе те способности на јави не поседује,
али и раздвајање неких способности од личности која их на јави поседује. У овом случају се сневаној особи приписала компетенција
коју она у стварности није поседовала.
Бранко Миљковић је умео да пише песме, а не да црта. А раздвајање је извршено између мене и моје цртачке компетенције.
У датом сну, у којем је моја ониричка машта предложила цртеж који сам ја кадар и да нацртам, важи да тај цртеж није мој.
У истом сну сасвим је неуобичајена и ониричка логика третирања резултата сабирања истоврсних ствари.
Додавање одела не даје гомилу појединачних одела него једно велико одело.
Иза црквице свиће сиво јутро. Одела покојника ређана су једна преко других док нису образовала једно огромно одело.
Између његових набора вире свуда разбацане главе оних којима су одела некада припадала.
Дивим се цртежу одела и глава. Какав је тај Бранко Миљковић! Баш добро црта!
Владан Радовановић: Цртеж Бранка Миљковића, 22.10.1956, туш, текст, 29,7 х 21 цм.
