За моје стварање у чистој ликовној уметности битан је период „апстрактног структуризма“ (1958-1970). Један од проблема за мене је тада био однос према
датој визуелној стварности као моделу. Моме визуелном сензибилитету нису одговарали апстрактни кубизам, неопластицизам, пуризам,
али ни апстрактни експресионизам, енформел, акционо сликарство. Удаљавајући се ка непрепознатљивом, убрзо сам нашао да ме је препознатљивост „дочекала“ на
микро и макростањима света (Раселине, 1962, Маглине, 1962). Израда структура сличних материјалима под микроскопом или маглинама,
са илузијом масе и простора - на крају се чинила као подражаавање ако не виђеног а оно могућег. Ипак, у „мрежастим“ цртежима (Мрежаста, 1967)
највише сам успевао да цртам сам цртеж а не неки постојећи објекат.
Заокрет ка новом мимезису испољио се у серији прозирних слика. Праћењем облика, прозирности и тродимензионалности природног модела,
илузија подражаваног постајала је готово потпуна. Ипак, упркос илузији капи или звезда (Капи, 1963), размештај јединица и њихова микрообрада
пружили су прилику за ублажење буквалности подражавања.
Почетком деведесетих упустио сам се и у реалистичко минијатуристичко сликање. Циљ ми није био такмичење с фотографијом него кондензован и
прецизан приказ ситуација. Посредством наслова, минијатурама сам придао надреалистички подтекст (Најзад смо вршњаци, оче! 1995).
