Године 1956. предложио сам тактилну уметност не знајући за Маринетијев манифест о тактилизму. Тактилно нисам предлагао као нови правац
у уметности него као ново средство израза, нови род уметности који би тек омогућио правце.
Тактилизам је у ствари медијски дуалан: уз тактилност иде и покрет. Додир с тактизоном подразумева образовање мреже
тактилних и кинестетских опажаја. Те мреже се подударају.
Према равни организовања дражи, тактизони могу бити плошни (Тактизон 11, 1958) и тродимензионални (Тактизон 10, 1957).
По опсегу деловања - могу се градити за додиривање прстима, шакама, деловима тела, целим телом.
Тактилна својства су променљива у погледу уобличености (испупчено-удубљено), температуре (топло-хладно),
затим с обзиром на суво-влажно, глатко-храпаво, мирно-вибрантно, туђе додирнуто-своје додирнуто.
С обзиром на препознатњивост упућивања свакако је изводљиво спровести „фигуративност“ и „апстрактност“.
„Прозор у духовност“ чини се као да није могуће отворити због недисталности чула преко којег се тактизон сазнаје и
због наметљиве материјалности додирнутог. Потребно је извесно време да се кроз искуство обогате и разгранају везе
с разним садржајима и можда досегну преносно значење, метафоризација и метонимизација.
