КОМЕНТАТОР
(Саобраћајна врева)
Насилна смрт Минетовог оца догодила се давно, али би се досад, да је преживео рат, вероватно догодила и његова природна смрт.
Дане је тада јасно осетио да живи у нечијем туђем "после". Иако је то било "после" Минетовог оца, већ је могао осетити и дах сопственог "после".
Његови најближи редом га напуштају. Отац је отишао једне године док је Дане био на летовању. Стриц Марко – следеће. Не само на старије,
као да је дошао ред и на његову генерацију. Из читуље – коју иначе никада не чита - тог јутра је прочитао да је Пантовић, његов "пар" из клупе,
умро пре неки дан. Легао је поподне и није устао. Отада Дане избегава да спава поподне. Поред протицања времена, Данета је нагризало и једно питање.
Потпуно несврсисходно, јер се односило на давну прошлост која се није могла изменити.
Кад се једном нашао у граду, напрасно је одлучио да сврати код Минета, у предузеће.
ДАНЕ (СРЕДОВЕЧАН ЧОВЕК), МИНЕ (СРЕДОВЕЧАН ЧОВЕК), ПОРТИР
ДАНЕ: Ја бих код Станишића, 326.
ПОРТИР: Дајте ми личну карту. (Окретање бројчаника) Станишић? Имате посету. Дане...аха. Можете.
МИНЕ: Откуд ти овамо? Шта је тако хитно?
ДАНЕ: Можда није хитно, али је битно.
МИНЕ: Нешто си ми чудан. Идемо у клуб. (Жагор) Шта ћеш?
ДАНЕ: Ништа ми се не пије. Неки густ сок.
МИНЕ: Да чујем шта ти је загустило.
ДАНЕ: Сад ми је помало непријатно, и заиста нема никаквог смисла, па ипак морам да знам. Кад смо ономад разговарали,
шта си мислио кад си рекао да не копам "кад је ионако све готово". Мислим, што се тиче Анице. Јеси ли хтео да кажеш: кад је готово међу нама или међу вама?
МИНЕ: Знаш шта, доводиш ме у искушење да те мало кињим кад видим колико ти је стало да сазнаш. Ниси је, значи, прегорео.
ДАНЕ: Јесам, али ово морам да знам.
МИНЕ: Зашто? Многе ствари нећеш никад сазнати. Умрећеш, а нећеш.
ДАНЕ: Многе нећу. Вероватно никад нећу дознати која ми је то девојка написала писмо, прво које сам добио, заказала састанак и није дошла.
А ово од тебе зависи. Ти си ту и знаш оно што ме интересује.
МИНЕ: Није морала бити девојка. То писмо сам могао и ја да напишем.
ДАНЕ: Какав си, заиста си могао. Био је то, ипак, женски рукопис. Нећеш, дакле, да кажеш?
МИНЕ: Ма, рећи ћу ти. Само, зар није свеједно да ли сам био ја или неко други?
ДАНЕ: Не бих волео да си био ти.
МИНЕ: Па, ето, нисам. Јеси ли сад задовољан?
ДАНЕ: Ништа, само сам то хтео да знам.
МИНЕ: Никад те нећу сасвим разумети, но важан је срећан крај. Хајде, испратићу те. Шта је то, побогу!
ДАНЕ: Портир! Па малочас је био жив кад сам долазио! Како да ту умре?
МИНЕ: Портирница је добра за умирање као и свако друго место.
ДАНЕ: Што му бар не вежу вилицу!
МИНЕ: Није ред да лежи тако на поду. Дајте да га ставимо на столице. Побледео си. Да ти донесем мало воде?
ДАНЕ: Нека, идем. То је тако понижавајуће: он ту лежи разјапљених уста, а ми стојимо около и гледамо га, живи.
ПОТОМ (одломак драме)
Драма Потом (или Живот у капи времена, 1985) је конструкционо, текстуално и звучно сасвим другачије постављена од драме Одлазак,
али главне теме су им блиске.
Поред глумаца, у радњу је укључен и наратор, тако да се поетични нараторови наступи измењују с дијалозима.
У сценама преовлађује природа свакодневних збивања. Из тих разлога ни текст није музикализован као у Одласку.
Поводом сродности тема може се рећи да је у Одласку тема била нестајање, док је у драми Потом то престајање целоживотна припрема за нестајање.
Заправо, метафизичка тема која наткриљује ову драму јесте и пролазност света која човека оружује, као и његова сопствена,
коју он још јаче осећа. Човек подједнако нема надзор ни над првом ни над другом, иако је та друга његова.
Све његове жеље, намере и могућности зависе од те пролазности. Али и сама пролазност зависи од постојања пропадљивих бића и ствари.
Да би се могло издржати живљење под тим условима, повремено се та пролазност мора заборавити. Треба савладати памћење и свест да би се затомила туга.
Драма се и завршава репликом у том смислу: „Ипак је тужно то окончавање живота пре свега зато што је човек обдарен свешћу о томе“.
Владан Радовановић: ПОТОМ (или ЖИВОТ У КАПИ ВРЕМЕНА), 1985
