ВАРИЈАЦИЈЕ ЗА ТВ
За разлику од визуелизације музике, у Варијацијама за ТВ се остварује равноправно садејство музике и слике. Ниједна компонента није унапред дата с циљем да се на њу постави друга. Штавише, међусобна зависност слике и музике је толика да једна без друге не могу опстати као уметнички самосталне. Звучну саставницу дела чини инструментална музика писана за трио (флаута, саксофон, контрабас), трансформисана инструментална музика, електронска музика и говор. Предмет слике су три извођача у белом, готово апстрактном простору, различити услови извођења музике и симболи музичке нотације. Кроз музичку форму Варијација за ТВ варира се један имитациони, додекафони став изабран као тема, али се варирају и односи између слике и звука. Телевизијски медиј овде не преноси други медиј (драму, концерт, балет, оперу) него сам себе. Варијације за ТВ претресају природу видео медија и подржавају или разбијају његов илузионизам. Пољуљавање илузије да посматраној визуелној активности у садашњости узрочно одговара и звучни резултат, пољуљава се и илузија да се призор заиста збива у садашњости, и тиме се указује на однос снимања и репродукције као још једног својства медија. Ако је у неким варијацијама „контрапункт“ слике и звука паралелан када је спроведена (условна) сагласност визуелних и звучних својстава (ритма, висине, положаја, јачине, боје), другде је он антипаралелан (када звук не одговара слици извора звука), контрадикторан (када звука има а звучног извора нема), комплементаран итд. Карактер варијација се мења и у погледу значења: од апстрактно-формалног, преко симболичког, драмско-хуморног, до критике социјалног статуса уметничке музике.
П
О
Ч
Е
Т
А
К
Владан Радовановић: Варијације за ТВ, 1977; звучно-визуелна партитура: цртеж тушем и текст, 29,7 х 21 цм, 71 страна; рад реализован као видео 1985.