ЛЕЖАЊЕ
Лежање има троделну структуру. У првом делу, после описа самог лежања, истичем да је немогуће „сношење положаја тела“ изразити, али да то и не желим учинити речима него желим да га „дословно изнесем у простор“ - што је такође немогуће. У другом делу приложена је фигурица човека у лежећем положају као “споменик” лежању и пластичко упутство како да се неко други постави у тај положај затворених очију који ће му, можда, изазвати сродан осећај „унутрастирања“, односно унутарњег телесног простирања. Не неко образложено теоријско разматрање, али једно поетичко објашњење представља моје наглашавање одсуства намере „да од споменика дожављају једног положаја тела начиним било какав уметнички предмет“. У трећем делу – кад год да се то деси – неко се потписује и бива умољен да прими к знању да ће сада сопственим лежањем завршити лук у времену протегнут од мог лежања у прошлости. Овде је још више подвучена свест о времену и акцији других као елементима рада. На крају обреда са исписивањем имена и лежањем, другом се скреће пажња на празнину на хартији као на место на које треба да падне његов „поглед при помисли на лук времена који полази од мог осећања положаја тела, преко споменика томе положају“ до његовог осећања истог положаја.
П
О
Ч
Е
Т
А
К
Владан Радовановић: Лежање, 1957, текст и фигура од папира; 29,7 х 21 цм